Arhitekta 

Naručilac

Izvođač radova

Mihalj Erdelji (Erdélyi Mihály) (1856–1908), Eden Lehner (Lechner Ödön) (1845–1914)

Emil Dojč (Deutsch Emil) i Lipot (Lipót)

Mihalj Erdelji (Erdélyi Mihály)

Osnovna funkcija objekta kao stambene zgrade ostala je do danas. Nakon izgradnje, kratko vreme je tu bio smešten deo uprave željeznice. Godine 1941. pretvoren je u sklonište, a 1954-te u zgradi je formirana kulturna dvorana. Segedinsko lutkarsko pozorište je tu radilo sve do 1980. godine.

U prizemlju se nalaze kancelarije.

Pravo lice mađarske secesije, nastalo zahvaljujući kreativnom daru Edena Lehnera, pokazuje fasada palate Dojč. Ona se drsko razlikuje od jedinstvenog niza eklektičkih palata na Štefaniji. Čudo od zgrade koja zrači novim duhovnim poletom u vreme već posustalih istorijskih stilova na prekretnici vekova, u izuzetnoj harmoniji dočarava sve što je bitno u lehnerovskim arhitektonskim stilskim obeležjima izraslim iz narodne umetnosti. Raspoređeni u očaravajući sklad, pročelje raščlanjuju odmereno stilizovani cvetni motivi, kao i prozorski otvori prefinjeno ukrašeni formalnim rešenjima pastirskih rezbarija. Izuzetno je lepa atika oblikovana od talasastih lukova sa ukusno detaljisanom svetloplavom dekoracijom od pirogranita. Pravu svečanost za oči nude erkeri rešeni čeličnom konstrukcijom sa zakivcima i obloženi belim porcelanom. Iznad njih su ljupko uobličeni balkoni oivičeni gvozdenom ogradom ukrašenom motivima vinove loze. Među radovima od gvožđa umetničke izrade ističu se stepenišne ograde dekorisane motivom petlove kreste, kao i dekorativne rešetke portala. Sledi citat Tibora Bakonjija, istraživača i sastavljača liste segedinske secesije: „raščlanjenost pročelja može da se shvati i kao vrsta sonate zaustavljene u prostoru, do te mere su njeni ritmički obrasci sugestivni i plastični.“

Bakonyi Tibor, A századforduló építészete Szegeden, Műemlékvédelem, 1980. 3. sz.

Bagyinszki Zoltán – Gerle János, Alföldi szecesszió, /Art Nouveau in the Alföld Debrecen, 2008.